Добровољни одустанак и активно кајање у бугарском кривичном праву

Кључне речи: добровољни одустанак; активно кајање; припремање; покушај; саучесништво; отклањање штете; ослобођење од казне.

1. Одустанак од дела и понашање после њега различити су институти

Кривично право подстиче спречавање кривичних последица и обнову погођених интереса, али не даје сваком потоњем добром чину исто дејство. Одустанак од довршења, спречавање последице, враћање одузетог и изражавање жаљења чињенично су и правно различите радње.

Добровољни одустанак уређен је у вези са припремањем, покушајем и одређеним облицима саучесништва. Понашање описано као активно кајање има различите облике: посебан основ ослобођења од казне, основ блаже квалификације или околност одмеравања казне. Ниједна општа одредба не прописује да признање или накнада бришу свако дело. ^[1]

Основна теза је да дејство одређују три питања: који је стадијум дело достигло; шта је тачно учинилац урадио; и коју последицу закон везује за то поступање. Психолошко жаљење не замењује потребну радњу, а користан исход не доказује аутоматски добровољност.

2. Одустанак током припремања

Припремање обухвата стварање услова за намеравано дело пре почетка извршења. Кажњиво је само када закон изричито предвиђа. Члан 17 став 3 Кривичног законика прописује ослобођење од казне када лице својевољно одустане од извршења. Пре разматрања одустанка треба утврдити кажњиво припремање, а не само намеру или двосмислену свакодневну радњу. ^[1]

Одустанак мора бити стваран, а не одлагање до погоднијег тренутка. Продаја једног средства и прибављање другог или привремени застој до смањења ризика откривања не могу се изоловано посматрати као коначно одрицање. Битно је да ли је лице одустало од конкретног намераваног дела.

Чињеница да се припремање не кажњава због добровољног одустанка не искључује одговорност за друго већ довршено дело. Ако припремна активност самостално остварује такво дело, примењује се начело из члана 19. Закон подстиче одустанак од намераваног напада; не даје општу амнестију за претходни ток. ^[1]

3. Несвршени и свршени покушај

Код несвршеног покушаја учинилац није обавио целу радњу извршења. Добровољни одустанак тада може бити коначно својевољно заустављање. Код свршеног покушаја извршење је обављено, али последица још није наступила. Само престанак активности тада није довољан: последице морају бити спречене. Разлика произлази из члана 18. ^[1]

Стање покушаја не одређује само изјава лица „учинио сам све“. Треба утврдити структуру дела, стварно извршено и развој узрочног процеса. Представа учиниоца о могућности довршења такође је битна за оцену својевољности одустанка.

Спречавање се може постићи ангажовањем трећих лица ако поступање учиниоца стварно доприноси заустављању последица. Закон не захтева да лично изврши сваку техничку спасилачку радњу. Али изражена жеља за помоћи, без делотворног спречавања код свршеног покушаја, није једнака основу из члана 18 став 3.

Ако је последица спречена независно од учиниоца, туђом интервенцијом или случајем, користан напор треба разликовати од законског захтева спречавања. Неуспешан напор може бити релевантан за казну, али не сме се аутоматски представити као успешан добровољни одустанак.

4. Својевољно поступање и спољне препреке

Добровољност не значи нужно морално кајање. Закон као критеријум користи својевољно поступање, а не морални преображај. Страх од будуће казне, саосећање, промена личних интереса или увиђање последица могу имати различит значај према околностима. Важно је да ли лице одустаје иако сматра довршење могућим или стаје због препознате препреке која га чини немогућим. ^[1]

Разграничење се не решава механичким психолошким тестом. Појава другог лица може бити несавладива препрека у једном случају, а у другом повод самосталног преиспитивања док је наставак још могућ. Треба утврдити конкретне чињенице, представу учиниоца и разлог заустављања.

Привремено чекање, бекство после неуспеха и заустављање после исцрпљивања средстава нису једнаки одустанку. Тужилаштво, међутим, не сме једноставно претпоставити спољну принуду зато што не верује наводном кајању. Добровољност се оцењује из доказа, а не опште карактеризације лица.

5. Одустанак подстрекача или помагача

Члан 22 утврђује самосталне услове ослобођења подстрекача или помагача од казне: својевољни одустанак и спречавање радње или њених кривичних последица. Сама изјава да више не одобравају заједнички подухват није довољна. Већ достављена средства, информације или помоћ могу наставити да делују после формалног дистанцирања. ^[1]

Зато треба испитати да ли је помоћ неутралисана и како је лице утицало на спречавање. Једноставна порука „одустајем“ може бити без потребног дејства, а благовремена радња која зауставља извршење пресудна. Одговор зависи од стварног дејства, а не облика обавештења.

Ова посебна правила не смеју се неселективно применити на сваког саизвршиоца. За непосредног учесника анализа мора обухватити сопствени допринос, стадијум заједничког извршења и примењивост одустанка од покушаја. Напуштање места не брише већ извршени део дела.

6. Судска смерница: одустанак није исто што и неуспех

Пресуда бр. 152 од 2. јуна 2017. у кривичном предмету бр. 325/2017 Врховног касационог суда разликује свршени покушај давања мита од добровољног одустанка. У том предмету службено лице је одбило понуђену корист и предузело мере откривања; није било активних радњи оптуженог ради спречавања последица. Суд није применио члан 18 став 3. ^[2]

Став се односи на конкретан облик извршења „давање“. Не сме се пренети на сваку понуду или обећање мита, који су одвојени законски облици. Шира поука је да неуспех изазван примаоцем или органима власти не постаје добровољни одустанак само зато што учинилац не наставља.

7. Активно кајање нема јединствено правно дејство

„Активно кајање“ корисно је као опис поступања које ограничава штету, обнавља погођене интересе или помаже правосуђу. Није универзалан самостални институт са истоветним последицама за свако дело. Правна анализа мора утврдити конкретну одредбу и поступање које захтева.

Када се украдена имовина врати или надокнади, члан 197 прописује блаже кажњавање у наведеним ситуацијама и одређеном року. Крађа се не брише начелно. Релевантна граница је завршетак судског доказног поступка у првом степену, а не било које произвољно касније плаћање. Слична посебна правила постоје за одређене облике присвајања. ^[1]

Ови објективни услови не смеју се заменити психолошком оценом да ли учинилац „искрено“ жали. Када закон даје значај враћању, треба проверити његов обим, време и однос према конкретном делу. Лично понашање учиниоца може се одвојено оценити при одмеравању казне.

Члан 292 показује други модел: под одређеним условима повлачење лажног исказа, вештачења или превода уклања кажњивост. Временске границе су битне, укључујући захтеве у погледу правноснажности релевантне одлуке и почетка кривичног гоњења учиниоца. Не спада свако касно признање неистинитости у ту одредбу. ^[1]

8. Помоћ после повређивања и уобичајено олакшавајуће понашање

Посебна блажа дела заснована на помоћи после повређивања треба разликовати од добровољног одустанка. Нема „одустанка од покушаја“ нехатног проузроковања штете, јер покушај претпоставља умишљајно дело. Помоћ може следити штетну радњу а претходити коначној последици и бити релевантна по посебној одредби, без брисања узрочности. ^[1]

Без посебне одредбе, признање, сарадња, накнада и поступање према оштећеном могу се размотрити по члану 54 и, уз додатне услове, члану 55. Не искључују аутоматски одговорност нити претварају свако дело у маловажни случај. И члан 78а има сопствене законске претпоставке. ^[1]

Израженом жаљењу и стварном отклањању не треба без разлога дати исту чињеничну тежину. С друге стране, коришћење права одбране и оспоравање оптужбе сами се не смеју третирати као отежавајуће понашање. Одсуство признања не значи додатну кривицу.

9. Доказни модел и хипотетички пример

Аналитички пример: после почетка умишљајног напада учинилац одмах пријави опасност и помогне тако да спречи последицу. Треба утврдити стварни стадијум, добровољну мотивацију и узрочну улогу предузетих мера. Ако је дело већ довршено према законској дефиницији, исто понашање оцењује се по правилима потоње помоћи, а не као ретроактивни одустанак.

Потребни су прецизна хронологија и разлика поступања учиниоца од самосталне интервенције трећих лица. Позиви, поруке, снимци, медицинска документација и искази могу разјаснити тренутак одлуке и њено дејство. Ни морални утисак ни изолован коначан исход нису довољни.

Законик о кривичном поступку захтева испитивање и оптужујућих и ослобађајућих околности. Стварно поткрепљена тврдња добровољног одустанка захтева конкретан судски одговор, а не општу тврдњу „поступање је друштвено опасно“. Разлика почетног криминалног поступања и каснијег спречавања управо је предмет законског подстицаја. ^[3]

10. Закључак

Добровољни одустанак тиче се заустављања или спречавања још недовршеног дела под законским условима. Активно кајање је заједнички назив различитих потоњих поступања чија дејства зависе од конкретног правила. Њихово мешање доводи до неоправданог ослобођења или непримене обавезне повољније одредбе.

Пресудан редослед је: стадијум, добровољна мотивација, стварна радња, постигнуто превентивно или обновитељско дејство и конкретан законски основ. Кривично право разматра не само речи после дела него правно значајно поступање и његове доказане последице.

Чланак представља општу анализу правне теорије и праксе. Конкретан предмет захтева разматрање права примењивог у релевантном тренутку и члана 2 Кривичног законика. Хипотетички примери служе искључиво правној анализи и не описују стварне предмете.