Узрочност код кривичних дела извршених нечињењем

Кључне речи: нечињење; узрочност; дужност поступања; могућност спречавања; нехат; професионална одговорност; доказивање.

1. Нечињење као основ индивидуалне кривичне одговорности

Најтежи проблем кривичноправног нечињења није питање зашто лице није поступило, већ зашто му се настала штета може приписати као последица коју је проузроковало. Моралну осуду пасивности од кривичне одговорности за смрт, телесну повреду или имовинску штету раздваја јасна граница. Она се не може прећи само закључком да би благовремена интервенција била пожељна. Морају се утврдити конкретна дужност поступања, стварна могућност њеног испуњења, узрочна веза и потребан облик кривице.

Кривични законик признаје нечињење као облик понашања, али не садржи општу формулу која сваку неиспуњену дужност претвара у узрок све потоње штете. Примена чланова 9 став 1 и 11 и одговарајућег кривичног дела из Посебног дела захтева одвојено испитивање сваке претпоставке. Посебно је важно начело индивидуалне одговорности из члана 35: припадност медицинском тиму, предузећу или управном органу не замењује доказивање поступања конкретног лица. ^[1]

Основна теза овог истраживања јесте да узрочност код нечињења треба испитивати на три одвојена нивоа: фактичка могућност спречавања конкретне последице; питање да ли је спречавање те последице било обухваћено правном дужношћу лица; и скривљено пропуштање испуњења те дужности. Мешање ових нивоа носи ризик претварања организационог пропуста у кривичну одговорност без кривице.

2. Правно релевантно нечињење и проузроковање последице

Кривична дела која санкционишу пропуштање одређене дужности треба разликовати од последичних кривичних дела извршених нечињењем. Код првих закон не мора захтевати настанак додатне штете. Код других последица је обележје кривичног дела, па тужилаштво мора доказати њену повезаност са конкретним пропуштањем. Непружање помоћи и проузроковање смрти повредом посебне дужности пажње нису међусобно заменљиве правне квалификације. ^[1]

Лице може прекршити професионално правило а да та повреда није проузроковала смрт оштећеног. Могуће је и обрнуто: пропуштање може имати узрочни значај, али да недостају докази о потребном облику кривице. Закључак „постојала је повреда и наступила је смрт“ зато представља почетно утврђење чињеница, а не довршен кривичноправни силогизам.

Код последичног кривичног дела потребно је конкретизовати и саму последицу. Није довољно разматрати да ли би оштећени на крају преминуо од основне болести. Битно је да ли је конкретна смрт, наступила у утврђеном тренутку и утврђеним механизмом, могла бити спречена. Претходна рањивост не лишава живот и здравље кривичноправне заштите.

3. Извор и обим дужности поступања

Кривичноправна анализа почиње питањем ко је био дужан да изврши конкретну радњу, на ком правном основу и у ком периоду. Извор може бити законска одредба, правно уређена професионална функција или конкретно задужење у правно признатом односу. Уговор или опис радног места може прецизирати дужност, али сам по себи не може створити ново кривично дело. Када биће кривичног дела упућује на захтеве других прописа, мора се идентификовати примењиво правило уместо апстрактног позивања на „добру праксу“. ^[1]

Појам „гаранта“ користан је као теоријски опис лица задуженог да штити одређено правно добро или контролише извор опасности. Међутим, он није самосталан законски основ за осуду. Мора се објаснити зашто је управо то лице имало дужност, која су му средства била доступна и да ли је опасност спадала у предметни обим поверене функције.

Претходно стварање опасности може бити релевантно и за касније дужности. Оно не повлачи неограничену одговорност за сваки потоњи неповољан развој. Морају се утврдити правни основ захтеване интервенције, њена веза са конкретно створеним ризиком и фактичка могућност контроле тог ризика. Супротан приступ претворио би претходни узрочни ток у претпоставку кривице.

При смени дежурстава или примопредаји посла посебно је важно разликовати дужност личног поступања, обавештавања другог лица и организовања радње другог надлежног лица. Преношење информације не испуњава аутоматски већ постојећу дужност непосредне интервенције. С друге стране, недостатак руководећих овлашћења не сме се занемарити када тужилаштво приписује организациони пропуст обичном запосленом.

4. Стварна могућност и временски оквир интервенције

Захтевана радња морала је бити практично могућа. Значајни су расположиви ресурси, време реаговања, квалификације, приступ релевантном објекту и могућност прибављања помоћи. Захтев није ограничен на физичку способност: лице без потребних овлашћења може бити дужно да подигне узбуну, али не и овлашћено да самостално обави одређену стручну радњу.

Оцена се мора поставити у тренутак када је интервенција била потребна. Накнадно сазнање о насталој штети не доказује да је лице претходно располагало истим информацијама. Објективна могућност спречавања тиче се стања процеса; кривица се тиче онога што је лице тада знало или било дужно и могло да утврди. Ова питања су повезана, али нису истоветна.

Ако је последица већ била неповратна пре настанка дужности, касније пропуштање није могло да је проузрокује. Пропуст би могао представљати друго кривично дело или дисциплинску повреду, али тежина прекорног понашања не може успоставити узрочну везу са последицом која је већ постала неповратна.

5. Хипотетичка оцена и њене границе

Код чињења обично се испитује како је поступање изменило стварност. Код нечињења потребно је реконструисати шта би се догодило да је дужна радња извршена на време. Ово условно испитивање није произвољна хипотеза: мора почивати на утврђеним чињеницама и поузданим стручним сазнањима. Хипотетички се не додаје идеално понашање свезнајућег стручњака, већ конкретна законита радња која је била обавезна и могућа.

У пракси треба редом поставити три питања. Која је тачно радња пропуштена? Који је био последњи тренутак у ком је могла утицати на процес? Какав би утицај имала на конкретну последицу у доказаним чињеничним околностима? Одговор „интервенција би вероватно помогла“ оставља неутврђеним и механизам и степен могућности спречавања.

Кривични поступак не допушта осуду засновану на претпоставкама. Члан 303 Законика о кривичном поступку захтева да оптужба буде доказана несумњиво, док члан 103 не обавезује окривљеног да доказује невиност. Статистичко смањење ризика зато само по себи не може заменити доказ да је конкретно пропуштање проузроковало последицу која је обележје кривичног дела. ^[2]

То не захтева математичку извесност, недостижну у емпиријској науци. Разлика постоји између образложеног закључка из целине доказа и неразрешене узрочне неизвесности. Теорија повећања ризика може усмеравати испитивање, али не сме деловати као самостална претпоставка узрочности. Такође, губитак шансе за повољнији исход није аутоматски једнак проузроковању смрти у смислу Кривичног законика.

6. Више пропуштања и интервенција трећих лица

Када више лица узастопно поступа или пропушта да поступи, узрочна анализа мора остати индивидуализована. Каснија стручна грешка не прекида нужно везу између ранијег пропуштања и штете. Ако је првобитна повреда покренула процес а потоња га погоршала, више понашања може имати узрочни значај.

Пример је пресуда бр. 63 од 30. јула 2020. у кривичном предмету бр. 175/2020 Врховног касационог суда, Друго кривично одељење. Суд је испитао узастопна пропуштања у акушерској и гинеколошкој нези и није прихватио да касније поступање другог лекара или премештај у другу здравствену установу нужно прекидају првобитну узрочну везу. Истовремено је разликовао повреде повезане са последицом од других наводних повреда које нису оправдавале одговорност за ту последицу. ^[3]

Овај приступ не ствара колективну кривицу тима. Када више лица из нехата проузрокује штету, одговорност сваког мора се испитати самостално; саучесништво из члана 20 Кривичног законика претпоставља умишљајно кривично дело. Није довољно да су сви радили у истој организацији или да су заједно могли допринети бољем исходу. ^[1]

Ни поступање оштећеног није универзални основ искључења узрочности. Мора се утврдити да ли је створило самосталан процес, да ли је било предвидив елемент првобитне опасности и да ли је дужност лица обухватала заштиту управо од такве реакције. Грађанскоправни допринос оштећеног не може се механички пренети у процентуално смањење кривичне одговорности.

7. Вештачење и границе стручног знања

Вештак испитује технички, медицински или други стручни механизам. Суд одлучује да ли су остварена обележја кривичног дела. Питања попут „да ли је оптужени крив?“ или „да ли је извршено кривично дело?“ не могу се поверити вештаку. Налаз и мишљење морају се испитати и оценити заједно са осталим доказима. ^[2]

Правилно формулисан задатак вештачења треба да обухвати алтернативне механизме настанка штете, тренутак када је последица постала неповратна, дејство конкретне пропуштене радње и податке који разликују вероватноћу од утврђеног узрочног механизма. Ако се вештаци не слажу, морају се разјаснити чињеничне претпоставке тог неслагања, уместо да се једноставно даје предност мишљењу са више потписа.

Недостатак документације може отежати доказивање, али не оправдава преокретање терета доказивања. Непотпун регистар, изостало посматрање или несастављен записник морају се оценити у односу на оптужбу. Ови пропусти не доказују аутоматски ни конкретан физиолошки механизам ни умишљај.

8. Хипотетички пример и редослед правне оцене

Следи аналитички пример, а не опис стварног предмета. Дежурни запослени дужан је да на одређени сигнал активира хитно искључење. Он то пропушта да учини и настаје тешка повреда. Утврђивање сигнала, пропуштања и повреде није довољно за одговорност. Потребни су докази о томе да ли је систем функционисао, да ли је благовремено искључење могло спречити конкретну повреду и да ли је запослени могао препознати сигнал.

Ако је аутоматска заштита неповратно оштећена пре смене а ручно искључење није могло утицати на исход, сама повреда упутства не доказује узрочност тог пропуштања. Ако је, међутим, ручно искључење било функционално и благовремена активација би прекинула опасан процес, остаје да се оцене знање, потребан степен пажње и конкретан облик кривице.

Ако постоје докази да запослени није био обучен, његове способности и дужности треба разликовати од могуће повреде дужности руководиоца. Организациона кривица руководиоца не потискује индивидуалну одговорност запосленог; ни запослени не сме служити као замена за неиспитане руководилачке пропусте.

9. Закључак

Узрочност код нечињења није кривичноправна претпоставка изведена из неиспуњене дужности. Она је самостално обележје које захтева доказ да би конкретно утврђена, обавезна и могућа радња спречила одређену последицу. Правна дужност одређује обим одговорности, док кривица одређује да ли је утврђено проузроковање кажњиво.

У пракси треба избегавати две симетричне грешке: осуду за сваку штету насталу после професионалног пропуштања и искључење узрочности кад год су деловали и други фактори. Законит закључак почива на индивидуализованој вези између дужности, времена интервенције, фактичког механизма и скривљеног односа према последици.

Чланак представља општу анализу правне теорије и праксе. Конкретан предмет захтева разматрање права примењивог у релевантном тренутку и члана 2 Кривичног законика. Хипотетички примери служе искључиво правној анализи и не описују стварне предмете.