Стварна заблуда и одступање у узрочном току

Кључне речи: стварна заблуда; умишљај; нехат; узрочни ток; aberratio ictus; правна заблуда; члан 14 Кривичног законика.

1. Зашто сама последица не доказује умишљај

Кривична одговорност не може се заснивати само на ономе што се објективно догодило. Треба утврдити и како је учинилац разумео чињеничну ситуацију у тренутку поступања. Стварна заблуда поставља управо то питање: да ли се стварне околности које чине кривично дело подударају са представом лица о њима и какав је правни значај евентуалног неслагања?

Члан 14 Кривичног законика повезује незнање чињеница које чине кривично дело са искључењем умишљаја. За нехатну одговорност додатно треба испитати да ли је само незнање последица нехата. Заблуда зато није ни универзалан основ некажњивости ни само олакшавајућа околност. Она може променити саму правну квалификацију или искључити кривичну одговорност. ^[1]

Ова анализа заступа разграничење заблуде о чињеничном обележју дела од одступања у начину стварног настанка намераване последице. Прва се тиче садржаја свести; друго захтева оцену да ли стварни узрочни процес остаје у обиму скривљеног поступања. Није свако незнање правно релевантно, нити је сваки узрочни детаљ морао бити предвиђен.

2. Предмет стварне заблуде

Заблуда се може односити на предмет кривичног дела, статус оштећеног, природу радње, посебне околности или другу чињеницу која је део дела. Ако лице узме ствар за коју искрено верује да је његова, питање није да ли је прочитало одредбу о крађи, већ да ли зна да ствар припада другоме. Ипак, није свака погрешна оцена свакодневне ситуације незнање чињенице која чини дело.

Разлику показује туђа имовина. Уверење да је конкретна ствар сопствена због чињеничне замене разликује се од свесног одузимања туђе имовине у уверењу да је то допуштен начин наплате дуга. У другом случају чињенице могу бити правилно схваћене, а право на самопомоћ погрешно. Постојање обележја крађе, самовлашћа или другог дела треба решити посебно, а не аутоматским позивањем на члан 14. ^[1]

Код околности које дело квалификују за строже кажњавање треба испитати законом потребан психички однос. Тежа квалификација не може се извести само из објективног постојања посебне особине. С друге стране, не може се начелно тврдити да незнање увек искључује квалификовано дело: члан 11 став 5 садржи посебно правило за додатне друштвено опасне последице. Сваку особину треба сместити у обележја дела и оценити према примењивим правилима кривице. ^[1]

3. Стварна заблуда, правна заблуда и нормативна обележја

Разлика између чињеница и права постаје сложенија када дело користи нормативне појмове: службено лице, туђа имовина, службена исправа или дозвола. Учинилац не мора знати тачну правну дефиницију. Битна је свест о чињеничној и друштвеној суштини околности коју право вреднује. Недостатак правног образовања не значи одсуство умишљаја.

С друге стране, правна природа околности не допушта фиктивно познавање чињеница које је стварају. Тумачећа одлука бр. 1 од 7. јуна 2016. у предмету тумачења бр. 1/2016 Опште скупштине Кривичног одељења Врховног касационог суда испитује сазнање о претходној административној казни за дело по члану 343в став 2. Суд разликује ваљаност доставе без присуства примаоца од доказа стварног сазнања: ни претпостављена достава ни одсуство личне доставе не замењују чињенично испитивање. ^[2]

Као метод, овај став значајан је и изван конкретног дела: процесни акт може производити правне последице а да сам не доказује психички однос адресата. С друге стране, сазнање се може доказати другим допуштеним доказима. Стварну свест треба анализирати, а не претпостављати у корист тужилаштва или одбране.

4. Искључени умишљај и могућа нехатна одговорност

Када се утврди стварна заблуда, анализа се не завршава одсуством умишљаја. Треба утврдити да ли је конкретно дело кажњиво и из нехата и да ли је незнање произашло из пропуштања пажње која је била обавезна и могућа. Нехат је кажњив само у законом прописаним случајевима. Не постоји зато опште дело „нехатне крађе“ које аутоматски замењује искључени умишљај. ^[1]

Потребна пажња не може се одредити само према неповољној последици. Треба утврдити шта је конкретно могло бити проверено, који је разлог провере постојао и да ли је лице имало потребну прилику. Немогућност препознавања чињенице и неоправдано одбијање доступне провере различите су ситуације.

Пример је радник који користи садржај погрешно означене посуде. Ако ознака и организација рада нису давале разлог за сумњу, заблуда се оцењује другачије него када су јасни знаци упозорења свесно занемарени. Грешка другог лица у означавању не искључује нужно одговорност радника, али је ни не ствара аутоматски. Сваки учесник одговоран је за сопствени обавезни стандард пажње.

5. Заблуда о идентитету и промашај

Заблуду о идентитету непосредно погођеног објекта и промашај не треба спајати у једну категорију. У првој ситуацији учинилац усмерава поступање према опаженом лицу, али га погрешно идентификује. У другој радња усмерена на један објект погађа други због одступања извршења или узрочног тока.

Када је изабрано и опажено лице стварно погођено, али је његово име погрешно, заблуда може бити небитна за основно дело ако се правно релевантне особине подударају. Ако је статус лица конститутивно или квалификаторно обележје, питање захтева даљу оцену. Биографски идентитет и кривичноправни статус нису исто.

Код промашаја, традиционално означеног као aberratio ictus, није довољно тврдити да се умишљај „преноси“ на стварног оштећеног. Кривични законик не садржи опште правило таквог аутоматског преноса. Треба испитати првобитни објект, предвиђање штете другима и однос учиниоца према тој могућности. ^[1]

Овде предложени приступ конкретизује кривицу за сваки погођени објект. Када се докажу директни умишљај према једном лицу и нехатно проузроковање према другом, може се размотрити покушај у стицају са нехатним делом ако су испуњена одговарајућа обележја и услови стицаја. Анализа је другачија ако је штета другом лицу свесно прихваћена. То је образложен оквир диференцирања, а не тврдња да сви случајеви нужно добијају исту унапред одређену квалификацију.

6. Битна и небитна одступања у узрочном току

Умишљај не захтева да учинилац предвиди сваки физички детаљ узрочности. Код последичних дела, међутим, мора постојати суштинска веза између поступања које је учинилац разумео и стварно настале последице. „Небитно одступање“ корисно је само ако се објасни зашто разлика не мења природу проузроковања обухваћеног кривицом.

Практична смерница је питање да ли се остварила опасност створена умишљајним поступањем или је настао квалитативно другачији, самосталан процес. Значајни су временска близина, механизам, интервенција трећих лица и необичност развоја. Ниједан фактор није сам довољан: редак медицински механизам није нужно непредвидив у кривичном праву, а временска близина не доказује узрочност.

Треба разликовати два приговора. Први је да поступање уопште није проузроковало последицу. Други је да проузрокована последица није обухваћена утврђеним умишљајем. Одбијање једног не обара аутоматски други. Правно релевантна узрочност и кривица одвојена су обележја оптужбе.

7. Узастопне радње и погрешно уверење о довршењу

Посебно су поучни случајеви у којима учинилац верује да је последица већ наступила, а она стварно произлази из потоње радње. Теоријска формула „општег умишљаја“ не сме избрисати потребу утврђивања психичког односа према свакој битној радњи. Почетна намера не претвара аутоматски сваку потоњу радњу у умишљајно проузроковање исте последице.

Аналитички пример: лице напада са намером проузроковања смрти, погрешно верује да је оштећени мртав и предузима другу радњу која стварно изазива смрт. Треба утврдити узрок смрти, тренутак настанка погрешног уверења и да ли је касније поступање наставило првобитно извршење или је било самостална радња праћена другим обликом кривице.

Према доказима могу се размотрити различите конструкције: довршено умишљајно дело са небитним одступањем; покушај у стицају са накнадним нехатним проузроковањем; или друга квалификација ако нема обележја нехатне одговорности. Избор почива на конкретним обележјима примењивих дела, а не општем осећају прекорности учиниоца. Унапред прихваћена квалификација не може заменити потребну медицинску или техничку реконструкцију.

8. Доказивање заблуде и заштита од претпоставки заснованих на накнадном сазнању

Заблуда обухвата и чињенице и правну оцену. Може се утврдити објашњењима окривљеног, понашањем пре и после радње, комуникацијама, документима, околностима и стручним мишљењима. Тврдња „нисам знао“ сама није довољна, али одсуство признања не допушта претпостављање умишљаја. Право на ћутање није доказ свести. ^[3]

Оптужница и судско образложење морају идентификовати шта је тачно лице разумело. Формула „поступао је умишљајно“ не решава спор о познавању одређеног статуса, садржаја предмета или чињеничне претпоставке. Када докази допуштају битно различите представе учиниоца, те могућности морају се испитати, а не одбацити позивањем на тежину последица.

Вештачење може објаснити способност опажања или медицински механизам, али не замењује судски закључак о умишљају. Стандард доказивања из члана 303 Законика о кривичном поступку важи и за психичка обележја. Доказану свест зато треба разликовати од претпоставке о томе како је неко у положају оптуженог „требало“ да мисли. ^[3]

9. Закључак

Стварна заблуда и одступање у узрочном току различити су основи испитивања скривљеног проузроковања. Прва се односи на незнање чињеница које чине кривично дело; друго на однос између предвиђеног и стварног механизма настанка последице. Заједничко им је начело да објективна последица не може заменити доказану кривицу.

Поуздана практична анализа пролази кроз прецизно дело, релевантну чињеницу, стварну представу, узрочни механизам, облик кривице, па тек онда коначну квалификацију. То избегава и аутоматско ослобађање за свако наводно незнање и аутоматско приписивање сваке последице која на неки начин следи почетно прекорно поступање.

Чланак представља општу анализу правне теорије и праксе. Конкретан предмет захтева разматрање права примењивог у релевантном тренутку и члана 2 Кривичног законика. Хипотетички примери служе искључиво правној анализи и не описују стварне предмете.